ТРЕЗВЕНИКЪ, м. 1. Тот, кто ведет воздержанный, рассудительный образ жизни. Рече же [ап. Павел] и къ Тимофю [так в изд.! – Tίτῳ] старъцемъ трѣзвъникомъ быти [ср. Тит II, 2] (νηφάλαιος). Панд.Ант.1, 36. XI в. Подобает же епсп҃у бес порока быти, единой женѣ мужю, трѣзвьнику, цѣломудрьну, говѣйну, страньнолюбьцю, учительну (νηφάλιον). (1 Тим. III, 2) Апост.Христ., 242. XII в. Ты же гл҃и подобающаа здравому учениу, старцем трезвьником быти, чст҃омь, цѣломдр҃номь (νηφαλίους). (Тит II, 2) Там же, 254. XV в.
2. Передача греч. ἀγωνιστής ‘борец, защитник’. Имаши же в печали и в бѣды многы впасти правды дѣлма душевныа си, но терпи яко крѣпокь трезвеникь, тѣмь бо царство приимеши (ἀγωνιστής). (Ж.Ио.Злат.) ВМЧ, Ноябрь 13–15, 920. XVI в.